Barak Obama uvek je Mandelu nazivao „kompasom“ svoje političke karijere. Na svečanosti povodom obeležavanja 100. godišnjice Mandelinog rođenja, održane na velikom stadionu u Johanesburgu, Obama je ponovo vrlo opširno pričao o tome. Po ceni od 100.000 dolara i više, bilo je moguće kupiti mesto za stolom za kojim je sedeo Obama. Istorija još nije dala ocenu kuda je Mandelina magnetna igla odvela Obamu.
Mandela nije bio nikakav svetac. Ali pored njega, sve ma kako poznate osobe, smanje se na svoju pravu, ljudsku meru. Mandela je u jednakoj meri poštovao i muzičare i predsednike, i kraljeve i zatvorske čuvare. Kada je nakon 27 godinaprovedenih iza rešetaka izašao na slobodu, postao je brend, svetski idol, projektna površina za sve i svakoga. I bio je pretovaren očekivanjima. Stajao je na pozornici i koristio ju je. I, za razliku od mnogih drugih, imao je viziju i moralni kompas – kako je to Obama tačno primetio.
Bez besa, uprkos dugogodišnjem zatvoru
Svoju dugogodišnju zatvorsku kaznu Mandela je nazvao „univerzitetom života“. On tamo nije izrastao u besnog, osvetnički raspoloženog političara, niti u populistu. Ne, on je ta naučio šta je disciplina, skromnost, strpljivost i tolerancija. I u tome je preterao – kako mu to sada prebacuju radikalni populisti i lovci ljudskih duša poput Džulijusa Maleme, predsednika stranke „Borci za ekonomsku slobodu“ (Economic Freedom Fighters – EFF), koja je vrlo popularna među gubitnicima današnje Južne Afrike.
Malemini sledbenici propovedaju veoma opasan kontra-rasizam, ali oni imaju i jedan izuzetno jak argument. I nakon dve decenije demokratije, još uvek svi Južnoafrikanci nemaju jednake šanse. Nigde na svijetu razlike između bogatih i siromašnih nisu tako velike. Domaće elite i predstavnici stranih firmi žive u dobro obezbeđenim četvrtima i vilama opasanima visokim zidovima. U takozvanim „Gated Communities“, hermetički zatvorenim i nadziranim malim rajevima. A na drugom kraju ekonomske lestvice, nalazi se domaće stanovništvo i brojni migranti, u stalnoj brutalnoj i ksenofobnoj međusobnoj konkurenciji.
Ni mi na Zapadu nismo od tog modela tako udaljeni kao što mislimo. I u Evropi nastaje sve više „Gated Comminities“. Bogati se odvajaju. Politički korektan srednji sloj neguje svoja naselja s privatnim kućama, dok se neka druga gradska naselja pretvaraju u socijalno problematične tačke. Tako nastaju paralelni svetovi.
Procep između bogatih i siromašnih sve je dublji. U Nemačkoj, u kojoj poreski prihodi stalno rastu, sve je veća obrazovna prednost dece koja dolaze iz socijalne elite. S druge strane, deca iz socijalno slabijih porodica već od rođenja su u zaostatku – koji više nikada ne mogu da dostignu. P kad čak i u Nemačka taj procep ne može da se smanji, kako bi to mogle da postignu zemlje koje ne raspolažu s tolikim prihodima?
Egoizmi u nadolasku
Širom sveta Mandelini ideali danas nailaze na betonske zidove egoizma. U njegovoj sopstvenoj zemlji donedavno se čitav klan oko predsednika bestidno posluživao iz državne kase. Od Ankare, preko Budimpešte i Moskve, sve do Vašingtona, različiti egomanski lideri određuju kojim pravcem bi trebalo ići. Istovremeno, čini se da se spoj tržišne privrede i reprezentativne demokratije raspada – model koji je dugi niz godina bio tako uspešan. Sve su slabije spone društvenog povezivanja.
Naravno da svako društvo mora sebi da postavi pitanje u kojoj meri želi da bude velikodušno. U kojoj meri se iskorišćava. Da li se njegova pravila i zakoni prihvataju i poštuju. Isto kao što mora da odgovori i na pitanje koliko stranaca i stranog može da podnese. Da li pravo na azil pogoduje i pogrešnima?
Ali rasprava o migracijama se u Evropi svela na raspravu o preraspodeli bogatstva, i tako je poprimila karakter čistog mehanizma obrane. Treba podići visoke zidove i zatvoriti oči. A onda pronaći put do sebe samog na nekom kursu joge. U toj raspravi društvena retorika čak i ne pokušava da prikrije da nije više solidarna. Naša apatija prema patnjama drugih je frapantna.
Koliko solidaran svet može i želi da bude?
Nikakav zid neće moći da zaustavi čežnju za boljim životom. Naravno da ne može svako da prebegne, naravno da se rešenja moraju pronaći na licu mesta, tamo gde su problemi. I nikada budžet nemačkog ministra za razvoj neće biti za to dovoljan. Veliko pitanje koje se danas, u duhu Mandele, postavlja - glasi: Koliko solidarnosti mi možemo i želimo sebi da priuštimo?
Velika je zasluga Mandele što se distancirao od ideoloških šablona. Znao je da sluša. Ljude koji drugačije razmišljaju nije doživljavao kao neprijatelje. Tako je postao uzor i crnima i belima, i komunistima i preduzetnicima, i kalvinistima i muslimanima.
Možemo mi sada svakodnevno da se jadamo što danas više nema nekih novih Mandela. Ali na ovaj međunarodni dan Mandele, možda je ipak dovoljno postaviti pitanje: Koliko Mandele je u svakom od nas? Koliko smo spremni da se angažujemo? Da li smo spremni da delimo naše blagostanje? I koliko smo spremni da damo? Ili smo ipak pre za to da se laktovima izborimo za našu tvrđavu koju opasuju visoki zidovi?