Kako Ukrajinci beže iz okupiranih teritorija Ukrajine

Prelaz Pokrovka u Sumskoj oblasti u Ukrajini kod mesta Kolotilovka u Belgorodskoj oblasti u Rusiji je jedini deo „granice" preko kojeg Ukrajinci mogu da putuju iz područja pod ruskom okupacijom u delove Ukrajine pod kontrolom Kijeva. Od aprila 2022. tu postoji humanitarni koridor.

Prelazak granice moguć je samo danju, i to samo u jednom smeru - iz Rusije u Ukrajinu i to samo za državljane Ukrajine. Moraj uda imaju pasoš ili neki drugi lični dokument. Ali čak i ako nemaju ništa, službenici na granici ne mogu da uskrate ulazak građanima Ukrajine, to je njihovo ustavno pravo.

Uprkos sada pojačanom granatiranju u tom regionu, koridor je otvoren. Za više od dve godine, tamo niko nije povređen.

Autobusi svakodnevno putuju između grada Sumi do Pokrovke i nazad. Svakodnevno tu prolazi 20 do 40 ljudi iz okupiranih delova Donjecka, Luganska, Harkova, Hersona i Zaporožja svakodnevno koristi humanitarni koridor, kao i sa Krima, koji je 2014. anektirala Rusija. 

U Pokrovki službenici proveravaju putnike, traže ih u kompujteru, pregledaju papire i stvari. U Sumi ih ukrajinske vlasti ispituju i socijalne službe registriuju. Dobrovljci im pomažu oko papirologije, dobijaju besplatnu ukrajinsku SIM karticu i ručak.

Zatim ih vode u prihvatilište gde mogu da ostanu nekoliko dana. Kasnije mogu besplatno vozom u Kijev, Poltavu, Harkov ili Dnjepar.

S ljudima smo razgovarali u autobusu za Sumi. Tog dana ih je bilo jedanaest i pas-jazavčar. Uglavnom žene i stariji, ali i dvoje tinejdžera. Neki umorno gledaju kroz prozor, drugi dremaju. Neki od njih su na putu po nekoliko dana.

Poslednji deo puta je kroz dva kilometra dugu „sivu zonu“ - to se mora preći peške.

Viktor i Ljudmila - iz Luganske oblasti

„Svi su išli napred, ja sam bio sporiji”, priča Viktor iz Luganske oblasti. Pored njega u autobusu su sklopljena invalidska kolica. Njemu su amputirane obe noge - jedna iznad kolena, druga do kolena. Invalidska kolica dao je supruzi Ljudmili kako bi mogla gura prtljag ta dva kilometra a on je odlučio da se dovuče uz pomoć pomagala koje je napravio od od jastuka i drvenih ručki. „Čim sam prešao granicu, bilo mi je jasno da neću uspeti", priznaje Viktor.

Kad je Ljudmila stigla na ukrajinsku stranu, pozvala je u pomoć dobrovoljce koji su smeju u sivu zonu i zajedno s Crvenim krstom tamo svakodnevno dočekuju Ukrajince.

Viktor i Ljudmila su 2014. napustili okupirani deo Luganske oblasti i preselili se u selo Zarevka pod kontrolom Kijeva. Tamo su kupili kuću, obnovili je i zasadili baštu. Ali, selo je okupirano samo nekoliko dana nakon početka ruske invazije u februaru 2022.

U Zarevki je ostalo samo nekoliko proukrajinskih stanovnika. Oni koji su ostali nagodili su se s okupatorima. Ljudmila kaže da ona i njen muž nisu hteli ruski pasoš. Zbog toga više nisu mogli da se leče u bolnici. Viktor i njegova žena dugo su oklevali da pobegnu jer su znali da će to za Viktora biti naporno. Da bi se došlo s teritorije pod ruskom okupacijom u deo Ukrajine pod kontrolom Kijeva, mora se, preko Rusije, prvo u neku evropsku zemlju. No, kako kaže Viktor, to bi za njih bilo jako dug i skup put. Tako je prelaz Kolotilovka-Pokrovka bio jedina opcija. Tamo su kontrole brzo prošle.

Viktor i Ljudmila nastavljaju put do Kijeva, gde ih čekaju deca i unuka koja se rodila pre nekoliko meseci.

Mihajlo iz Harkovske oblasti

Mihajlo, vozač autobusa u penziji, ide u Harkov kod ćerke Ane. Dolazi iz sela Tavolšanka u okupiranom delu Harkovske oblasti. Mihajlo je tamo živeo 40 godina, ali kuća mu se sada našla na liniji vatre.

„Gde god pogledaš, dronovi i ruski vojnici. Sve su iz kuća izvukli i razmontirali, vrata, podne obloge i tepihe, jer sami sebi grade skloništa". Mnoge svoje bivše susede u selu naziva „kolaboratorima“, no mnogi od njih su se u međuvremenu preselili u Rusiju. Mihajlo takođe naglašava da je odbio ruski pasoš.

Anastasija i Petro - tinejdžeri iz Hersonske oblasti

Anastasija (18) i njen dečko Petro (ime promenjeno) su napustili region Hersona pod ruskom okupacijom. Petro je u decembru napunio 18 godina, i u već u martu je dobio poziv iz ruske vojske. „Odlučili smo da pobegnemo jer sam se bojala da će ga jednostavno mobilizovati”, kaže Anastasija. Kod kuće je ostavila majku, sedmogodišnjeg brata i 80-godišnju baku.

U Sumiju će našla sa tatom. On se pridružio snagama teritorijalne odbrane u decembru 2021. i bio je raspoređen u regiji Černigiv kada je započela ruska invazija, a porodica se odjednom našla našla pod ruskom okupacijom.

Prvi pu se vide posle više od dve godine. Oboje dugo plaču i grle se.

„Neko u selu nas je izdao i rekao da je moj otac vojno lice”, žali se Anastasija. Došli su muškarci, koje Anastasia opisuje kao predstavnike ruske tajne službe FSB, i tražili tatine mejlove. „Odavno sam ih izbrisala i rekla da nismo u kontaktu“, kaže Anastasija, dodajući da je FBS vršio pritisak na njenu porodicu da zatraži ruske pasoše. „Pretili su, ako za dve sedmice ne budemo imali ruske paosuše, pokupiće nas ili nešto drugo učiniti s nama. Fotografisali su nas, uzeli otiske i ispitivali moju majku. Bili su jako grubi“ seća se Anastasija.

Ona i Petro putuju kod njenih, bake i dede s očeve strane koji žive u regiji Poltava.